JustBlog

Kada nekog vise nema...

wtfomg | 11 Septembar, 2011 20:32

Umro mi je stric.To i nije bilo neko iznenadjenje za mene zato sto je pre mesec dana otkrio da je bolestan i da ima rak koji je u poslednjem stadijumu.Znam ja da se od takve bolesti 99% umire,ali za ovo sam sigurna da je moglo da prodje bar malo drugacije.I pre nego sto je zvanicno otkrio da je bolestan na neki nacin je znao da nesto sa njim nije u redu.Celog zivota je bio bas mrsav i onda je za kratko vreme izgubio dosta kilograma,sto je trebalo da ga natera da ode kod doktora i uveri se da je sve u redu.Ali naravno nije.Verujem da ga je to i ubilo na kraju.Da je otisao na vreme,kupio bi sebi bar jos malo vise vremena i kraj ne bi morao da bude takav.Otisao je u bolnicu onda kada stvarno vise nije mogao ni da stoji na nogama.Naravno ni u bolnici nisu mogli da urade nista za njega,bilo je kasno.Isla sam da ga posetim jedan dan i nisam videla nista.Oduvek je bio tih i miran covek,ali je tada delovao providno,kao da se stopio sa zidom.Bio je ziv,ali u njemu vise nije bilo zivota,a imao je milion razloga za zivot...Zenu,decu,unuke...Nije se borio ni malo,odustao je vec na samom pocetku,nije zeleo posete,progovarao bi tek onda kada bi ga neko bukvalno naterao.Videti ga takvog je bilo stvarno porazavajuce.Kako neko jednostavno moze da odustane od zivota,od svega sto vidi,cuje,oseca,od svih ljudi oko sebe i tako se preputi smrti?Nije mi jasno i nikada mi i nece biti jasno.Ja bih se svim silama borila da produzim svoj boravak na ovoj zemlji makar za koji sekund,jer i kada je sve najgore uvek,ali uvek postoji nesto zbog cega vredi ziveti i zbog cega se vredi boriti.Sahrana je bila pre neki dan.Stvarno je bilo tesko.Sve dok sanduk nije bio zakopan.A onda...Kao da se nista nije dogodilo.To je za mene bilo neverovatno.Svi ti ljudi koji su bili na groblju kao da su za sekund zaboravili gde se nalaze i cemu su prisustvovali.Neverovatno!Posle te ceremonije sam prisla svojoj sestri od strica,koja je upravo ostala bez svog oca i ona mi je rekla da jos uvek nije svesna da njega vise nema.Verujem i ne mogu ni da zamislim kako se osecala tada i kako ce se tek osecati.E onda sledi jos jedna neverovatna stvar.Rekla mi je kako je on zeleo da zivi i kako se svim silama borio do samog kraja.Cutala sam,nista nisam rekla na to.Nisam mogla da verujem,jer moje i njene oci nisu videle istu stvar.Njene oci su videle ono sto nije postojalo,ono sto niko drugi nije video,njegovu borbu.Nisam zelela da pokvarim njeno poslednje secanje na oca.Neka bude tako kako ona kaze.Da se vratim na sve one ljude na sahrani.Strasno.Stajala sam sa strane i pored mene su se zadesile neka zena i moja strina.Bila sam okrenuta ledjima,ali sam cula ceo razgovor koji se svodio na ovo:(zena)"Ko je ona mala plava sto stoji tamo pored groba"(strina)"To ti je od mog brata od strica cerka"(zena)"A ko je onaj mali sto je nosio cvece?Ko je ona zena u plavoj kosulji tamo sto stoji sa Milicom?Ko bese onaj covek sto je dosao onim crvenim pasatom?"itd.Sve sam ja to slusala i u jednom trenutku mi je doslo da se okrenem,da joj lupim samar i da je pitam da li je i malo normalna???Morala sam da se suzdrzim,ipak ne bi bilo u redu da pravim scene na groblju,ali nisam mogla da verujem.Kao da je dosla na zurku gde nikoga ne poznaje pa se raspituje ko je ko.E onda na red dolaze stari srpski obicaji...Mi Srbi smo stvarno narod za proucavanje!Posle sahrane se jede!Na groblju!?Na kartonskim tanjiricima,prstima,obicno naslonjeni na neki od susednih grobova?!Pije se rakija,pivo,sokovi i caska se,u vecini slucajeva,o nekim stvarima koji uopste nisu prikladne za groblje,a kamoli za sahranu koja se desila pre svega 5 minuta.Samo sto ne zapevaju...A da ne spominjem popa koji je posle svoje sluzbe popio pivce da se osvezi malo...Zatim svi koji su na neki nacin ucestvovali u sahrani kao npr. ljudi koji spustaju kovceg u zemlju dobijaju po kosulju,kao dar?!Cini mi se da se tako nesto slicno radi na svadbama,zar ne?Sve mi je nekako vise licilo na veselje nego na tuzno okupljanje.Niko od tih ljudi se nije udostoji da bar odglumi pristojnost dok ne dodje kuci.Svi su tako brzo zaboravili i nastavili dalje,a niko ne razmislja kako ce biti onima koji ga nikada nece zaboraviti.I ako nismo bili bas toliko bliski,ja ga nikada necu zaboraviti.Necu zaboraviti kako smo se sretali na kapiji u pet ujutru kada je on isao na posao,a ja se vracala iz provoda.Necu zaboraviti kako je pusio Drinu i kako sam ga ja uvek nagovarala da proba moje skupe cigare.Bio je dobar covek...